Alijenacija: Otuđenje čoveka od čoveka

---

Čovek je društveno biće, to je njegova bit, njegov nagon i potreba koju niti može da suzbije, a još manje može da je ignoriše. Davne, 1975-1979. godine, u gimnaziji smo često govorili o ALIJENACIJI (otuđenju čoveka od čoveka). U tom periodu i mom tadašnjem uzrastu, činilo mi se da je to gotovo nije moguće, a i ako je moguće, neće ga doživeti ni moji čukun unuci. Sada i ovde (maj 2023. godine), ja sam svedok takve pojave i to ne samo otuđenja čoveka od čoveka nego i od otuđenja čoveka od njega samog. Na nesreću, to je pojava koja nije zahvatila samo Srbiju, već je to pojava civilizacijskih razmera. Na moje iznenađenje podlegle su i ruralne sredine koje su uvek imale izuzetno jake socijalne veze i načela. Zašto je to tako, ko je zainteresovan da tako bude, je neka druga priča za možda neko drugo pisanje.

No, da čovek nije toliko daleko od Prirode (može i prirode), video bi da svi oko njega, bez obzira na vrstu, teže zajedništvu i uzajamnosti, što je i osnovni postulat moje profesije. I ptice i ribe žive u jatima, divlje životinje u krdima, pračovek u hordama, a čovek je predodređen da živi u društvu. U krajnjoj liniji koliko je čovek upućen na društvo i drugog čoveka govori i podatak da se veoma mali broj ljudi rodi sa duševnim tegobama, ostali su produkt društva. Socijalna sredina je mesto gde se čovek i leči i razboljeva. Naš mudri narod ima veliki broj izreka koje o tome govore SA KIM SI - ONAKAV SI, DRVO NA DRVO, A ČOVEK SE NA ČOVEKA NASLANJA, KOMŠIJA PA KOŠUĆA i sijaset drugih.

Od uvek je čoveku bio važan drugi čovek. Nekada davno na našem podneblju su postojale porodične zadruge, pa su mnoga stanja duše i duha tu rešavana. Jedna od sekvenci savremene nauke koja se bavi pitanjima duše i kvaliteta života, kaže DA BISTE ŽIVELI DUGO I SREĆNO (pored ostalog) družite se sa svima od 6 do 96 godina. Taj uslov je zadovoljavala porodična zadruga. Uvek je u njima bilo i beba i baba. Slutim da sadašnjem, naročito mladom čoveku, ako ovo čita, sve liči na bajku nastalu u kamenom dobu, ali nije tako. U odnosu na ljudski vek i istorijsku dimenziju, sve je bilo pre neki dan.

Pozivajući se na retke zloupotrebe i konflikte u takvim zadrugama, radilo se uporno i sistematski da se porodična zadruga uništi, jer što je čovek otuđeniji od svoje sredine, mnogo je lakši za manipulisanje. I tako... eto nas u otuđenju jedni od drugih, od prirode, pa i od nas samih. Čuh pre nekoliko dana pametnu glavu koja reče da ne treba da se bojimo robota kao produkta napretka tehnološkog razvoja, treba da se bojimo robotizovanog čoveka, čemu civilizacija nezadrživo ide.

Kako ne mogu da ostanem ravnodušna na sve ove pojave, odlučila sam da pišem. Možda će se makar dvoje ljudi okupiti da pričaju o ovome, bez obzira u kom kontekstu, slaganja ili ne, ali će se OKUPITI i PRIČATI, što već samo po sebi ispunjava smisao ovog pisanja.

PITANJE: Kakva je tvoja procena, koliko si ti otuđen od drugih, pa i od sebe?