Ispovedanje: Stari mudraci, sveštenici, psiholozi i moderni terapeuti

Kada čoveku dušu pritiska neka tegoba i kada sa drugima o tome priča, vrlo često to donosi olakšanje. Ali olakšanje samo po sebi ne donosi uvek i rešenje problema, pa je potrebno da se čovek izjada i poveri nekome u koga ima poverenje da može da pomogne. To su obično stari mudraci koje je imala svaka sredina, gradska ili ruralna nije značajno, jer su se oni uvek prepoznavali. Bili su to ljudi koji su umeli da daju savet, ali su umeli i da pred drugima ćute o mukama onoga ko im se poverio. Bili su tu i sveštenici koji su u činu ispovedanja vernika, otvarali njegovu dušu, čistili je od svega što je mučilo, davali savete i oproste kao sedative i tako umirivali mnoge nemire duše. (Pre više decenija, reče mi jedan sveštenik, da se zapravo oboje bavimo istim pojavama.)

Sama potreba da se neko ispoveda (bez obzira na crkvene kanone kada i kako), je veličanstveno otkriće da problem ne može da se reši sam i da je uprkos sujete, ponosu, samoljublju, kojih je od uvek bilo u čoveku, dolazi da traži pomoć. Veličanstvenost događaja je zapravo u tome što je čovek tada spreman da primmi savet. Možda su njegove tegobe i muke drugi videli i ranije, ali on nije bio spreman da se sa tim suoči, da prihvati, a onda je sve uzalud. Ne može se pomoći nekome ko to ne želi, a još se manje može pomoći onome ko misli da mu pomoć nije ni potrebna. Ako nudite ovu vrstu pomoći nekome ko nije došao do tog nivoa, to je kao da se odazivate a niko Vas ne zove. U tom činu poveravanja i otvaranja, na ispovesti, nije bilo ni stida ni sramote, pa svi su se ispovedali pre ili kasnije, češće ili ređe. Možda se čovek stideo sadržaja svog ispovedanja, mada kod slušalaca nije smeo da vidi reakciju niti prekora niti odobravanja, činjenja ili ne činjenja koja su ga tu dovela, ali ga nije bilo sramota da uđe u ispovedaonicu.

Izucavajući dušu, njene tegobe i patnje, polako, ali sigurno, mesto mudraca ili sveštenika, bez obzira na konfesiju, zauzimaju školovani, načitani stručnjaci, koji hoće da pomognu. Nekada su lišeni mudrosti, ali to nadoknađuju znanjem. Što je više napredovalo učenje i saznavanje o kompleksnosti i tananosti ljudske duše, to se nalazio sve veći broj profesija koje su, svaka sa svog aspekta, pružale pomoć i rešenje. Takva pojava je napravila novi problem - ljudskom biću nije svojstveno da se obraća za pomoć neznancu, naročito ako treba da govori o svojoj intimnoj dimenziji življenja, ma koliko to platio ili ne platio (ne samo finansijski). Naprosto to je stranac, pa samo leškarenje na kauču nije donosilo opuštanje, preko potrebno. Zbog toga su terapeuti brže ili sporije, imali zadatak da otrvaraju sagovornika, što su mudraci i ljudi od poverenja radili instant, jer je čovek dolazio kod nekoga koga zna iz svog društvenog miljea.

Pojava terapeuta, koji je nepoznat, stvara otpor pa je duša pritisknuta još jednom mukom. Vapi za rešenjem tegobe, a ne može je ispričati neznancu. Tako se dešava da neko odustane pri samoj pomisli, drugi probaju pa odustanu, a neki probaju, daju sebi vremena da prevaziđu otpor i uspeju. Ima i onih koji se sete nekog mudrog iz svog okruženja, a neki zauvek ćute, a njima je pomoć uglavnom, potrebnija nego bilo kome drugom.

Duboko svesna svega što nosi raspon koji stoji između mudraca i savremenog terapeuta, pomislila sam da će te suptilne duše koje traže sagovornika i rešenje, radije pisati, onako kako mogu i koliko mogu, izbegavajući tiko razgovor oči u oči sa nepoznatom, a ipak stručnom osobom.

PITANJE: Koliko često imaš potrebu da o svojim problemima razgovaraš sa bilo kim?